U svakoj velikoj franšizi, iliti dugoročnoj, imamo jedan naslov koji je tačka preloma, jako često na bolje. Persona serijal je tu renesansu doživeo sa trećim delom, koji je izašao davne 2006. godine. Pored toga što je Persona 3 najuticajnija na dalji razvoj franšize, nju krasi i najmračnija priča u serijalu. Zbog toga i naravno celog setupa igre, mnogim fanovima važi za najbolju igru u franšizi, mada je iskreno teško izabrati najbolju kada bolje razmislim o svemu tome. Ja nisam nikada bio fan Persone, makar ne u trenutku kada su prvi delovi izlazili. Moj prvi naslov je bio Persona 4 Golden, na PS Vita konzoli, kada sam po prvi put ušao u ovaj svet svega i svačega. Prvih sati mi nije bilo jasno šta igram, ali kako je vreme prolazilo, shvatio sam taj appeal što bi rekli svih ovih naslova. Svaka igra ima odličnu priču, sjajno razrađene likove, vrhunsku borbu i sve je to upakovano u odličan art dizajn, ne sa toliko shiny grafikom ali ipak dovoljno dobrom da celo iskustvo načini prijatnom. Persona 3 Reload, remake ove da kažem najpopularnije igre u franšizi, usavršava naslov iz koje je potekla, čineći je boljom, zanimljivijom, još lepšom i interesantnijom za sve igrače.
Priča počinje poprilično bizarno, sa sinematikom u kome devojčica želi da naizgled presudi sebi pištoljem i prosto nestane. Nakon toga, dobijamo uvod, prikazujući novu devojčicu, koja je novi student, kako se prebacuje u školu koju pohađaju glavni likovi ove igre. Baš u tom trenutku, vi kao glavni karakter saznajete da se u vašem domu dešavaju čudne stvari, i da postoji poslenastavna grupa pod nazivom Special Extracurricular Execution Squad, grupica srednjoškolaca zadužena da se bore protiv zlih sila. Sve je konfuzno, znam, ali tako je u svakoj Persona igri. Posle ponoći iliti u 25. satu dana, vaš dom i škola se pretvaraju u čudnu strukturu, izdiže se u visinu i pridobija drugačiji oblik. SEES nju nazivaju Tartarus kula, a u njoj su čudovišta pod nazivom Shadows.
Svi članovi SEES grupice nisu obični studenti, već poseduju moć manifestovanja jačih bića iz svojih umova koji se nazivaju Persona. To rade sa Evokerom, pištoljem koji ne ubija, već manifestuje Persone koje se kriju u studentima sa specijalnim moćima. Kako to obično biva, ubrzo vaš glavni lik shvata da i on krije Personu u sebi i tu kreće vaša avantura u poražavanju Shadowsa u Tartarusu.
Radnja igre se ne dešava samo u ovoj kuli, niti samo noću, a to je glavna draž ove igre. Igra ima taj socijalni element, gde je potrebno približiti se, upoznati, pričati sa ljudima, više kao socijalna simulacija nego neka vrsta borbene igre. Upravo zbog toga, na raspolaganju su vam razne aktivnosti, pored nastave tako i vannastavnih stvari koje možete raditi, gde možete upoznavati ljude, graditi odnos sa njima i tako dalje. Isto tako, u igri postoje nekoliko mapa koje možete posetiti, koje će imati svoju svrhu u razvoju priče kako u toku danja, u normalnim satima, tako i noću u 25. satu.
Svi znamo da su srednjoškolski dani poprilično naporni, i puni obaveza i svega i svačega. Upravo zbog toga, jedna od glavnih mehanika je menadžment vremena u ovoj igri, jer imate samo toliko stvari koje možete uraditi preko dana, dok je noć rezervisana za borbe sa neprijateljima. Taj takozvani gameplay loop se svodi upravo na to, pronaći načina kako biti socijalno aktivan dok se borite protiv zlih sila. Nešto kao u pravom životu svih nas gejmera, samo u igri jelte, kao da nam realnost nije već bila dovoljna. Mada, taj socijalni element nije tu samo kako bi bio tu, eto da vam ispuni dan. Vremenom, kako se više socijalizujete, upoznate nove ljude, gradite odnos sa njima i sa članovima vašeg tima, tako vi praktično postajete jači. Ta veza između vas postaje jača, što naravno najviše utiče na borbeni deo igre, jer što ste socijalniji i bolji, to ste jači u borbi na mnogo nivoa. Sada tu postoji nekoliko tipa igrača, oni koji će jednostavno voleti, bolje rečeno obožavati taj socijalni chill deo igre, i oni koji će jednostavno želeti što pre da završe sa tim kako bi se upustili u borbu u raznim dungeonima. Svakog punog meseca u igri, dobićete posledice svih vaših socijalnih aktivnosti, sa bonusima i stvarima koje se menjaju oko vas, na bolje ili loše, sve u zavisnosti koliko ste aktivni i uspešni u socijalnom životu. Mada iskreno, nakon Persona 4 Golden koja mi je više bila kao social simulator nego bilo šta drugo, ovde je taj balans nekako najbolje odrađen, balans između šetkanja, pevanja, trčanja, upoznavanja i štošta i naravno borbe. Taj balans je dobrodošao kako odmičete u igri, jer neke borbe umeju da budu iscrpljujuće i poprilično duge, i tada te „obaveze“ glavnih likova služe kao poprilično lep način da se igrač opusti i spremi se za druge okršaje. Ma koliko neko voleo, kao na primer ja, da se što više upušta u borbe u početku, toliko sam bio zahvalan ostalim mehanikama koje krase igru kako je vreme sve više i više odmicalo.
Persona 3 Reload je potezan jRPG, možda sam to trebao da napomenem na početku. Svaki od nekoliko karaktera koje vodite će imati svoj turn kako bi zadali napad neprijatelju. Kada vi istrošite vaše turnove, red je na neprijatelje. Ovo znači da je borba poprilično taktička i sporijeg tipa, ali to ne znači da nije ni uzbudljiva. Reload donosi nove persone, skillove i napade koje možet koristiti, koje nisu postojale u originalu, a tu je i par novih mehanika koje još više poboljšavaju gameplay momente. Shift mehanika je poznata svim igračima koji su igrali peticu, a to je mogućnost da u toku vašeg turna, prebacite akciju sa jednog na drugog igrača. Ovo otvara mnoge taktičke mogućnosti, kombinovanje napada i poprilično je zanimljiva novost, koja nije postojala u originalu, ali se odlično uklopila u igru. Druga je Theurgy Gauge, a to je bukvalno bar koji punite napadima vaših likova, svaki lik ima svoj bar i kada ga napunite, moćićete da izvedete super udarac koji će poprilično osakatiti ili uništiti neprijatelje. I jedna i druga mehanika su nekako već poznate iz drugih igara, ali je poprilično lepo videti ih ubačene u jedan naslov koji je remake igre od pre 18. godina, još bolje je kada vidimo da sve to savršeno funkcioniše zajedno. Ove mehanike definitivno olakšavaju borbu u odnosu na original, ali ne drastično. Bolje rečeno, čine je prijatnijom i pitkijom kako za nove, tako i za stare igrače.
Koliko god borba bila dobra, glavni adut ove igre je definitivno priča i sve šta se dešava u toku dana. Ovo će nekim igračima smetati, makar onima koji nisu igrali slične igre, ali malo je potrebno da vas igra uvuče u ovaj čarobno, čudno grotestan svet svega i svačega šta možete sresti u njemu. Iako ja ne volim baš previše slow-paced igre, jer mi ne drže pažnju, posle desetak sati sam želeo da vidim šta sve mogu da uradim u toku dana u igri, koga sve da upoznam, koga sve da muvam od likova, koje igre da igram, koje aktivnosti da radim. Prosto možete raditi sve šta poželite, a i sve je odlično smišljeno i odrađeno. Dijalozi su u trenucima genijalni, čudni, nekada neprimereni, ali uvek divni na svoj način, što je i čar svih Persona igara. Likovi su odrađeni u istom fazonu, i neće postojati niko koga ćete mrzeti, već samo ko će vam manje odgovarati, ali svako od njih ima dobru ulogu, svrhu u priči i životu našeg junaka.
Persona 3 Reload je odličan remake sjajne igre iz 2006. godine. Ima taman toliko novina da je nazovemo remake, ali isto tako, minimalno se razlikuje od originala. Pošto je original toliko davno izašao, ovo je naslov koji je pun pogotak, kako za nove igrače usled expanzije popularnosti jRPG igara na zapadu, tako i za one stare, koji su se uželeli ovog naslova koji je definisao sve sledeće nastavke u ovoj franšizi.