Nakon što je 2017. godine pokupio gotovo sve lovorike, naročito u okviru svog žanra, Divinity: Original Sin 2 se konačno našao i na konzolama – pod Definitive Edition etiketom. Iako inicijalno skeptičan po pitanju portovanja roleplaying igara na konzole (pre svega zbog savršene naviknutosti na retro tastatura i miš način kontrole), moram priznati da su mi nakon nebrojenih sati provedenih uz Diablo III na konzoli očekivanja postala znatno pozitivnija – a Larian studios ih srećom nisu izneverili ovde.

Za one koji nisu već upućeni u backstory, (Divine) Divinity serijal se odigrava u svetu pod imenom Rivellon, manje-više generic fantasy okruženju punom raznih dobro poznatih rasa, klasa, tropa, klišea i karakondžula. U ovom konkretnom slučaju, i dalje je aktivna hajka na sourcerer-e, čarobnjake koji koriste magiju koja kao nusprodukt ima pojavu neprijatnih demonskih stvorova (Voidwoken) u ovoj sferi postojanja. Igrom slučaja, vaš lik je jedan od tih nesrećnih magova, te ćete priču započeti zarobljeni u kampu za sourcerere i odatle dalje krojiti svoj put i sudbinu. Iako ne deluje kao ništa posebno na prvu loptu, narativ je protkan divnim sitnim detaljima koji ceo svet čine živim i beskrajno zabavnim. Pored toga, tvorci su se očigledno potrudili da odu što dalje od crno-belo dihotomije moralnosti te će većina likova koje sretnete i izbora koje napraviti biti unutar spektra nijansi sive (kao u vrlo dragoj nam igri sa belokosim protagonistom sa dva mača).

Ono što je vrlo bitno u ovom slučaju, jeste da je kontrolisanje i upravljanje igrom vrlo dobro izvedeno na PS4 kontroleru. Nakon što nekoliko puta prozujite kroz sve menije i inventare, lako ćete se snalaziti u njima do samog kraja igre. Budući da je borba poteznog karaktera i da od vas ne zahteva brze reflekse već mozganje i taktiziranje, sukobi će više podsećati na borbe u XCOM igrama nego na neki fast-paced action RPG koji iziskuje znoj i muku. Daleko od toga da borbe u D:OS2 nisu teške. Taktiziranje je zaista bitno, i pravilna upotreba terena, pozicioniranja i okruženja može biti ono što će pretešku borbu pretvoriti u piece of cake ili obrnuto. Igra vas ni u jednom trenutku neće držati za ruku, i to je jedan od njenih kvaliteta.

Posebna dodatna odličnost u konzolaškoj verziji jeste split screen couch co-op opcija. Naime, ukoliko rešite da D:OS2 iskustvo podelite sa nekim, nećete biti prisiljeni da bukvalno sve radite zajedno – naprotiv. Moguće je podeliti družinu i istraživati pojedinačno, pokrivši tako više prostora ili jednostavno radeći različite stvari. Pored toga, postoji i PvP opcija u kojoj ćete moći da se lepo pošibate međusobno, ne utičući nikako na tok glavne priče.

Uprkos svim poboljšanjima u odnosu na osnovnu verziju igre, Definitive Edition pobedu odnosi najviše na nivou narativa i karakterizacije, budući da su svet i likovi još više upeglani i dotegnuti – dovoljno čak da i povuče na re-play one koji su igru već prešli.

Iako prema portovima tipično računarskih RPG naslova i dalje vlada blaga odbojnost, možemo slobodno reći da se D:OS2 savršeno prijatno može igrati i na PS4/X1. Sve što vam je potrebno jeste mnogo vremena (jer ovo ipak nije igra koju je moguće rekreativno upaliti na petnaestak minuta) i dovoljno velik TV da uronite u more odlično napisanog teksta kojim će vas priča zatrpati, između istraživanja i bitaka.

Za potrebe teksta igru je ustupio

cl-logo