Crash Bandicoot više nije Playstation 4 ekskluziva. Morali smo malo duže da se čekamo, ali vredelo je. Svi mi koji smo ga igrali još 1990-tih na originalnom Playstation-u ćemo se setiti starih mladih dana besomučnog vrtenja i skakanja po kutijama i neprijateljima, izbegavanja TNT-a i sakupljanja Wumpa jabuka (nekom možda više izgleda kao mango) uz lebdeću pratnju maske naše nasušne, Aku Aku-a.

Na prvi pogled, jedno je sigurno: Crash Bandicoot N.Sane trilogija izgleda impresivno. Rimejk je zadivljujuće dobro urađen, sa modernom grafikom koja je zamenila već davno zastarele teksture i poligone, zadržavajući i dalje upečatljiv kolorit i harizmu sveta originalnih Crash Bandicoot naslova. Dizajn je tradicionalan, ovoga puta uz pregršt čak i najsitnijih kozmetičkih detalja i blještave boje. Stari torbar je dobio lepo krzno, predmeti imaju senke, lišće treperi… Bukvalno je sve ono najbolje u 3D gejming tehnologiji u poslednjih 20 i više godina iskorišćeno za oblačenje Crash Bandicoot serijala u novo ruho. Stare Crash Bandicoot igre smo igrali na CRT televizorima činč kablom povezanim sa Playstation-om. Imale su minimalno kašnjenje (latency), što je bilo od preke važnosti za super precizno skakanje. Remasterovanu Crash Bandicoot N.Sane trilogiju igramo na LCD televizorima i monitorima, povezanim HDMI kablovima, pa postoji određena doza kašnjenja. Srećom, na PC-ju imamo framerate od 60fps u odnosu na 30fps na PS4 Pro, po iskustvima igrača. Nekom smeta, a nekom ne.

Posmatrajući originalna izdanja koje obuhvata N.Sane trilogija u odnosu na rimejk, Crash zaista nije mnogo ostario, pogotovo po pitanju same mehanike igre. Kao i kod njegovih prvih izdanja, ponekad ćemo mučiti muku sa lošim fiksiranjem kamere. Ovaj manji nedostatak je unapređen u kasnijim naslovima, mada je kontrolisanje Crasha-a čak i tada povremeno podsećalo na upravljanje poluizduvanim balonom koji nosi patike. Akcioni element platforme je tradicionalno ostao veran jednostavnosti. Sakupljanje kristala, dragulja, relikvija, trčanje napred ili nazad, skakanje i lupanje kutija, trčanje levo ili desno i opet skakanje po kutijama. Ovde se uviđa stara doza repetitivnosti, po čemu Crash zaostaje u poređenju sa Mariom 64, Spyro-m, Banjo Kazooi-em, koji su koncipirani sa otvorenijim nivoima. Ovo vam nimalo neće smetati ako ste Crashonostalgičar i samo želite ponovo da se oprobate u ulozi omiljenog torbara nakon više od dve decenije.

Crash Bandicoot N.Sane rimejk je zadržao i neujednačene elemente igračkog ugođaja vezane za originalnu trilogiju. Neki od nivoa će biti apsolutno uživanje u radosnom lomljenju kutija, uz ’burdega’ (tako zvuči) poklič kad nađemo nepobedivog Aku Aku prijatelja. Drugi nivoi će i dalje biti frustracija, uz poneku prolivenu suzu, ili manje-više fizički maltretiran džojped. Kao kada se više puta uzastopno udavimo u vodopadu ili nas raznese TNT kutija, dok pokušavamo da satremo ludog Ripper Roo džukca.

Zaključak

Vicarious Visions tim je napravio svojski dobar posao prenevši našu omiljenu krznatu Playstation maskotu u budućnost, u blistavom svetlu i na sve platforme. Grafika je pravi praznik za oči, soundtrack je dobio HD update koji na pravi način ozvučava duh i energičnost  igre. Crash Bandicoot, kao platformski dragulj 90-tih to svakako zaslužuje.

 

Za potrebe teksta, igru je ustupio

Leave a Reply