Upalim ja tako Far Cry 3 da se podsetim igre. Popnem se na jedan toranj, provozam se malo džipom, oderem tri vuka samotnjaka da si napravim držač za lulu. Par dana kasnije, upalim ja igru, provozam se malo džipom, oderem dve divokoze da si imam gde da držim duvan, i popnem se na obližnji toranj uživajući u pogledu na Himalaje. Otkud Himalaji u Far Cry 3, pitate se? Otud što je to Far Cry 4.

Sličnost sa prethodnikom je i najveća mana ove igre. Ova rečenica zvuči kao jeftin kritičarski trik, ali sličnost se ne zaustavlja samo tu – Ubisoft teži ka uniformnosti glavnih mehanika svojih igara u toj meri da penjanje na razne tornjeve radi otključavanja informacija o okolini sada imate u serijalima Assasin’s Creed i Far Cry, kao i novim IP-evima kao što su Shadow of Mordor i The Crew. Da, dobro ste čuli, u igri u kojoj se (ako vas posluži sreća i serveri) vozite sa hiljadama ljudi po celoj Americi, u jednom trenutku morate da čekirate neke tornjeve. I to je možda i najzamornije od svega. Sve je to lepo za oko i povremeno tehnički izvedeno kako treba (Far Cry 4 zaista lepo izgleda na konzolama nove generacije, a nije imao previše problema ni na PC-u, za razliku od nekih drugih Ubisoftovih naslova ove godine), ali jednostavno zamara. Inovacija je majka napretka ili tako neka izreka, za koju korporativni vlastodršci u Ubisoftu nisu čuli.

Jedina, ne baš prava inovacija, već više proizvod posedovanja ogromne količine para, jeste činjenica da su developeri seli na avion i otišli da lunjaju po Nepalu u potrazi za inspiracijom. Ako ste čitali o ovoj himalajskoj državici ili pogledali pokoji dokumentarac (nedajbože posetili je) primetićete koliko su se zaista potrudili da prenesu pravu atmosferu planinskog kraja. Građevine, hramovi, prijateljski nastrojeni lokalci, građanski rat, to su sve elementi iz stvarnog života i nedavne istorije Nepala. Okolina je prilagođena činjenici da je ovo igra, a ne simulacija stvarnosti, ali pravi je užitak kretati se, najviše po vertikali, jer je penjanje olakšano raznim kukama i kvakama, penjačkim konopcima i slično, a za spuštanje imate gomilu opcija, uključujući i jezdenje na zmaju.

Raznolikost vozila i (relativna) lakoća upravljanja njima su beskonačan izvor zabave. Ako naučite gde na mapi možete da pronađete koje vozilo, brzina kojom možete da iskombinujete svoj put niz planinu je fascinantna. Uz dvotočkaše, četverotočkaše i neke leteće skalamerije kojima ni ime ne znam, tu su i divni, predivni slonovi koje možete jahati do mile volje (nakon što potrošite poene na određeni skill), usput gazeći sve pred sobom i prevrćući protivničke džipove kao da su od kartona.

Životinje su još jedna stalna stavka u novijim Ubisoft igrama. Njihova uloga je dvojaka – mogu da se koriste kao izvor kože za razne džepove i tobolce koje vam pomažu da nosite više stvari, novca ili oružja – a njihovo meso može da se koristi da namami predatore u neprijateljske kampove. Istini za volju, kad skupite kože i napravite „nosače“ za sva četiri oružja (na početku možete nositi samo jedno, bikoz deranje kože!) ostalo i nije toliko bitno. Lepo je imati na raspolaganju više municije ili prostora za novac i slično, ali ništa zaista bitno. Problem sa agresivnim životinjama je što vas uvek i stalno napadaju, ne plašeći se ni vas, ni vatrenog oružja. Na vas će nasrnuta celokupna životinjska soldateska igre, sve od jazavaca do bengalskih tigrova i pri tom se kretati tako brzo i nepredvidivo da ćete češće nastradati od njih nego od naoružanih neprijatelja. Informacije radi, orlovi = Nazguli.

Far Cry 4 je ipak pre svega pucačina iz prvog lica i tu nema zamerki. Na džojpedu igra radi taman kako treba sa dodatim blagim auto-aimom koji se može isključiti, mada meni lično prija. Za svaku pohvalu je što se svaka borba može rešiti na više pristupa ili kombinacijom istih. Ubacite parče mesa stražarima pod noge, lokalni tigrovi se pomame, vi iz grmlja skinete par stražara strelama, i onda uletite na slonu bacajući granate i rasipajući vrelo olovo iz svih mogućih vidova vatrenog naoružanja. Zvuči epski, a tako i i izgleda. Malo lošije nego u trejlerima, doduše.

I pored kombinacije zanimljivog kretanja, prelepe okoline i varijacija na temu kada je borba u pitanju, igra pomalo zamara i teško ju je igrati u komadu duže vremena. Ponajviše je u pitanju problem tipičan za Ubisoft u skorije vreme, a to je prepunjenost mape sitnim misijama koje ne donose ništa naročito, ali odvlače pažnju. Krenete u misiju glavne priče, usput naletite na sporednu misiju spašavanja zarobljenih civila, pa vam uleti gomila divljih pasa u sve to i više ne znate ni gde vam je glava. Nekom će ovo zvučati kao da žurka nikada ne prestaje, ali ako dj pušta stalno iste stvari, ali remikse…mislim da znate gde ova neuspela metafora vodi.

Likovi koji vas prate u glavnoj priči se non-stop svađaju oko toga čije misije bi trebalo da radite i zašto i ponekad su jednostavno dosadni. Za nijansu lošiji glavni negativac od onog u Far Cry 3 (mada je to već stvar ukusa) takođe doprinosi da vam se baš i ne da pratiti sve to. Najveći užitak je uleteti na po sat vremena svaki dan i zabaviti se, bez preteranih obaveza da žurite i završavate igru, ali to je na vama i vašem stilu igranja.

Na kraju krajeva, ovo je uz Shadow of Mordor, najkompletnija Ubisoftova (evo, neću ih više spominjati do kraja teksta…još ovih par rečenica, dakle) igra za ovu godinu, koja uspešno kombinuje uhodanu formulu sa novim okruženjem. Nažalost, nema tu dovoljno osveženja, tako da dobijamo vrlo dobar, ali ne i odličan proizvod. Ipak, zabave je napretek, a Himalaji su prelepi u ovo doba godine.

Za potrebe teksta igru je ustupio

cl-logo