Stara izreka kaže da je drvo najlakše sakriti u šumi, pa makar ono imalo i zlatnu srž. Slična stvar je i sa Assassin’s Creed franšizom (ne serijalom), koji se od malenog vrta polako pretvara u šumarak u kome bukvalno raste sve i svašta. Assassin’s Creed: Rogue, ipak, nije ni drvo zlatnog ploda pod kojim spava devet paunica, a nije ni oronuli panj kao neke druge instance izašle pod istim imenom. No, ono što ovu igru najviše stigmatizuje jeste činjenica da ona u sebi ne donosi maltene ništa novo.

Najavljen kao ekskluzivni naslov za sada već pretposlednju generaciju konzola, AC:R je na prvi pogled izgledao kao reda radi glavoklim ljudima koji se još nisu odvažili da u nove igračke mašine investiraju. Ipak, ispostavlja se da situacija nije toliko sumorna. Istina, Rogue iz konzole izvlači sve što se iscediti može, što u nekim trenucima definitivno predstavlja problem. Štucanja nisu česta ali ih ima. Ipak, može se sa pravom reći da su developeri iskoristili trenutno dostupan hardware za sve pare.

Ono što AC:R najviše razlikuje od svojih prethodnika (i naslednika, ako posmatramo hronologiju AC univerzuma) jeste njegova priča i činjenica da je glavni lik otpadnik iz Bratstva Hašišina. Provodeći vreme unutar Animusa, nalazićete se u ulozi Templara pod imenom Shay Patrick Cormac, bivšeg assassina koji je preleteo iz jednog tabora u drugi nakon tragedije za koju je okrivio Brotherhood. Ono što je neverovatno osvežavajuće jeste da nam ova igra konačno pruža pogled koji nije obojen crno-belim moralnim dualizmom i duboko zalazi u sivu zonu u kojoj se gos’n Cormac našao kada je rešio da svoju nekadašnju braću napusti i okrene se protiv njih. Bez daljeg spoilovanja, ukoliko ste iole investirani u istorijat sukoba između Assassina i Templara, ova igra će vam pružiti nov i izuzetno zanimljiv pogled na isti, iz ugla koji je možda i ranije trebalo da se načne.

Sa druge, strane, AC:R ima vrlo malo toga da ponudi van svoje priče. Gameplay je u najbolju ruku mlak, pre svega zato što se svodi na skoro pa doslovce transliran Black Flag na severu Atlantika tokom kolonijalističkog perioda Amerike. Mapa je velika, ali izuzetno pusta, te nećete osećati potrebu da istražite svaki njen ćošak samo da bi se popeli na drvo i skokom sa istog ulovili lisicu čije će vam krzno biti potrebno da craftujete torbu ili nešto slično. Sistem pribavljanja resursa je zanimljiv, ali loše balansiran jer je vrlo mala šansa da će vam biti potreban svaki upgrade da igru završite. Plus, uzevši u obzir da su sporedni questovi nisu preterano privlačni niti šareni, već nakon četvrtog-petog gubi se potreba da jurite potrepštine za nadogradnju sopstvene opreme, pre svega zato što se uloženi trud vrlo slabo isplati.

Sa vedrije strane, igra izgleda as good as it gets. Sumorna priroda Nove Engleske i Apalača pokrivenih snegom je vrlo prijatna za sve nas koji smo željni kvalitetne zime a nemamo uslova za preseljenje na sever. Plovidba između santi leda i krckanje istog zvuče sjajno, i svaki wannabe polarni istraživač će naći prijatno cool osveženje u plovidbi kroz ove terene nakon vrelih Kariba koje nam je Black Flag ponudio. Mehanika je, naravno, skoro pa ista, te nećete imati osećaj da se promenilo išta osim šminke.

Na kraju, može se samo zaključiti da Assassin’s Creed: Rogue ne donosi ništa revolucionarno i novo ni na kom nivou izuzev priče koja se u njemu odmotava. Ukoliko vas interesuje šta je to što nagoni čoveka da napusti kodeks Bratstva i pridruži se njihovim starim protivnicima u lovu na nekadašnje prijatelje, AC:R će vam se definitivno dopasti. S druge strane, ako samo volite da se penjete po kulama, skačete u senu i s vremena na vreme eliminišete političke protivnike, pa, verovatno će vam se opet svideti isto to u malčice izmenjenom ruhu. Jer na kraju Rogue jeste samo to, i ništa više.

Za potrebe teksta igru je ustupio

cl-logo