Final Fantasy XIII-2 počinje potpuno sumanuto a vi se nalazite se u vrtlogu borbe moćnih vojski i herojskih ratnika, sumonovanih božanstava, emocija, u sred Valhale – ni na Pulseu ni na Cocoonu, gde preuzimate na kratko Lightning a kroz niz quick time eventa zajedno prolazite uvodni nivo. Od vas se očekuje da preživite i gledate epileptičko šarenilo prepuno akcije, kratkih ali oštrih pogleda, feather & cherry blossoma, akrobatske koreografije i sevanje mačeva. Otprilike kao završnica Final Fantasy VII: Advent Children filma. Srećom portal se otvara i vi premosite poruku momčetu iz budućnosti. Ček… Šta?

Da. Više nego intrigantno i poprilično dobro objašnjeno kako se to desilo i zašto se desilo. Mislim, pobogu, igra se zove Poslednja Fantazija, te je sve moguće. Ceo koncept priče se kasnije odvija kroz epizode koje opet svaka za sebe predstavlja jedan nivo ili svet u određenom vremenskom periodu. I to je sasvim ok i na mestu. Zapravo vrlo zanimljiv način da se priča formira a već postojeći elementi glavne igre ponovo iskoriste. I dalje je to sve u redu, ali onda kreće tobogan sa više padova nego uspona. Za ovo ne može biti odgovoran niko drugi do čovek koji je radio glavni FF XIII a sada umesto da se “iskupi”, gdin Motomu Toriyama izbacuje zbrzano delo. Well, imao je samo dve i po godine da nam ovo priredi.
Da bude jasno FInal Fantasy XIII nisam završio i prestao sam još na prvom disku. Jednostavno, posle nekoliko pokušaja nisam mogao više da se vraćam igri. Ma koliko ljudi govorili da je laka za igranje, mene je više u pojam ubijao linearni sistem kretanja, insistiranje na random battles kada nema potrebe, sistem menija, te kviz ubodi pravu Paradigmu u polučasovnom fajtu za bossom. Onda smo čuli da će FFXIII-2 imati i nešto što se zove “Easy Mode” tj opciju da igrate na autopilotu. Sve gore navedene boljke manje više i dalje stoje, samo su malo jednostavnije ili ređe pa ne smetaju toliko. Linearnost je rešena tako što ćete dobiti side quest zbog kog ćete ići na kontra deo mape, obaviti zadatak i vratiti se nazad. Genijalno. Ali sa druge strane, često je to i istraživanje nivoa, tako da ne morate, srećom, neke stvari raditi dva puta.
Prosto je neverovatno koliko je Square Enix tvrdoglava kuća i arogantna u svom odnosu prema ovoj franšizi. Držati se uporno stvari koje ne funkcionišu, za koje se pokaže da ljudi ne prihvataju, da su suvišne ili out of date, samo dovodi do pomisli kako žele da ovaj. nekada profitabilan serijal, postave na samu igračku marginu (da, pomenućemo Final Fijasko XIV). Iskreno, nisam siguran kada je rad na XIII-2 tačno počeo, tj da li je planirana istovremeno kada su naveliko radili na glavnoj igri, ali se nekako oseća da je cela ideja iza priče, nekako – bajata. Čak ni sam endžin ne može da me ubedi da smo u 2012. godini, nego negde na početku 2006. Imam osećaj da su obe trinaestice planirali za prenosne konzole, i onda u nekom ludom trenutku odlučili da se prebace na kućne konzole a pri tome zaborave da urade upgrade level dizajna, istraživanja, random battles i sistema menija.
Moguće je opet, da sam se ovoliko fokusirao na grafiku, jer nisam mogao često da se mirim sa out of place soundtrackom. Jasno, J-Pop ne vole svi, ali taj prelaz, sa battle theme na regularni soundtrack je više nego jasna poruka tip “Hej, upravo smo vam poremetili igrački doživljaj”. Drugo, tu je i insistiranje na tunjavim temama koje ne bi verovatno ni konstantovali da se ne vrte u beskonačnost. Zbog toga što se vrte toliko počinjete da kontate i tekst.

Mislim da će Final Fantasy i pored svega ovoga naći sebi tržište i da će poklonici serijala umeti da pronađu mnogo više razloga od mene da igru pre svega kupe a onda i završe. Ja verujem da u tome neću uspeti, iako ću se, kao i prvoj trinaestici, vraćati par puta. Iskreno se nadam da će vođa JRPG žanra uspeti u sledećoj generaciji konzola da pronađe novu formulu i podari nam Final Fantasy koji će biti dostojan slavnog imena.

Igru ustupio Computer Land